O zloupotrebama radnog odnosa na određeno vreme
POLITIKA – 31.8.2016. godine
Autor: Zoran Ivošević,
Sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji
KAKO STATI NA PUT ZLOUPOTREBAMA
RADNOG ODNOSA NA ODREĐENO VREME?
U „Politici“, 25. avgusta 2016. godine, pročitah da je posle stupanja na snagu noveliranog Zakona o radu, sredinom jula 2014. godine, znatno porastao broj zaposlenih na određeno vreme. Žrtve ove pojave ne reaguju u strahu od gubitka posla.
Odgovornost za ovu zabrinjavajuću istinu ne snosi Zakon o radu već oni koji njegove odredbe pogrešno primenjuju ili ih uopšte ne primenjuju.
Prema članu 37. st. 1 – 5. Zakona o radu, ugovor o radu na određeno vreme može se zaključiti radi zasnivanja radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji se opravdavaju – rokom, izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, ali za period od najduže 24 meseca. Duže od toga ovakav ugovor može biti zaključen samo radi zamene odsutnog radnika – do njegovog povratka; za rad na određenom projektu – do njegovog završetka; sa stranim državljaninom – dok važi dozvola za njegov rad; u prvoj godini rada poslodavca – za vreme od najduže 36 meseci; sa nezaposlenim licem kome nedostaje najviše pet godina do ispunjenja jednog od uslova za ostvarivanje starosne penzije. Samo prva tri od ovih razloga mogu biti osnov za zaključenje novog ugovora o radu na određeno vreme sa istim zaposlenim.
Radni odnos na određeno vreme može biti zaključen i po posebnim propisima o zaposlenima u organima države, autonomne pokrajine ili lokalne samouprave – radi zamene odsutnog radnika, zbog privremenog povećanja obima posla ali najduže šest meseci, na radnim mestima u kabinetu dok traje mandat funkcionera i radi obuke pripravnika.
Pošto se svi ovi slučajevi odnose prema radnom odnosu na neodređeno vreme kao izuzeci prema pravilu, van njih se radni odnos može zasnovati samo na neodređeno vreme. Zato se u članu 37. stav 6. Zakona o radu kaže: „Ako je ugovor o radu zaključen na određeno vreme suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme“. Ova odredba predviđa dve mogućnosti da zaposleni koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme dospe do radnog odnosa na neodređeno vreme: putem pravne fikcije i putem pravne promene.
Pravna fikcija dovodi do radnog odnosa na neodređeno vreme kad zaposleni zasnuje radni odnos van slučajeva kada je to po zakonu moguće, najčešće ako obavlja stalne poslove predviđene aktom o sistematizaciji radnih mesta. Ti slučajevi su predviđeni kao izuzeci, ali pošto se oni primenjuju striktno i usko tumače, van njih vlada pravilo – radni odnos na neodređeno vreme. Pošto se tada uzima da pravilo važi od samog stupanja zaposlenog na rad, ovde nije reč o prerastanju radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme. Ukoliko poslodavac ovu pravnu fikciju ospori, nadležan sud će po tužbi zaposlenog utvrđujućom presudom konstatovati postojanje radnog odnosa na neodređeno vreme.
Pravna promena postoji kad je zaposleni u skladu sa zakonom zasnovao radni odnos na određeno vreme, pa po isteku tog vremena nastavi da radi najmanje pet radnih dana. Tada prvobitno zasnovan radni odnos na određeno vreme prerasta u radni odnos na neodređeno vreme, prvog dana po isteku roka. Ukoliko poslodavac ovu promenu ospori, nadležni sud će utvrđujućom presudom konstatovati postojanje radnog odnosa na neodređeno vreme. – Po posebnim propisima, do ovakve promene statusa ne može doći u organima države, autonomne pokrajine i lokalne samouprave. U delu javnog sektora koji se odnose na javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, kao i na Narodnu banku Srbije – može.
Prva mogućnost je nova i još nije zaživela. Druga mogućnost se koristi, ali ne u meri koja odgovara potrebama. Zašto je tako? Zato što se zaposleni, u strahu da zbog srdžbe poslodavca ostanu i bez nametnutog neodgovarajućeg statusa, ne usuđuju da zahtevaju status koji im pripada. Zato ćute i trpe, iako broj zaposlenih koji stalne poslove obavljaju u radnom odnosu na određeno vreme drastično raste, ne samo u realnom nego i u javnom sektoru, uključujući i organe države, autonomne pokrajine i lokalne samouprave.
Pošto posebni propisi o zaposlenima u organima države, autonomne pokrajine i lokalne samouprave ne dopuštaju prerastanje radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme, zaposlenima preostaje da se u sticanju odgovarajućeg statusa koriste samo pravnom fikcijom. S tim u vezi, ohrabruje poziv Sindikata pravosuđa Srbije upućen zaposlenima u sudovima, tužilaštvima i zatvorima, koji stalne poslove obavljaju u radnom odnosu na određeno vreme, da se saglase da u njihovo ime tužbu za utvrđenje trajnog radnog odnosa podnese predstavnik sindikata, supsidijarnom primenom člana 195. Zakona o radu.
